Posted in Մաթեմատիկա

Ինքնուրույն աշխատանք 25․11․19

1)Տրված թիվը ներկայացնել ամբողջ թվի և մեկից փոքր ոչ բացասական տասնորդական կոտորակի գումարի տեսքով։

ա)57,3 =57+0,3

բ) -12,07 =0,93 — 13

2)Տրված սովորական կոտորակը գրել տասնորդական կոտորակի տեսքով։

ա)3/4 = 0,75

բ)37/25 =1,48

3)Տրված տասնորդական կոտորակը գրել սովորական կոտորակի տեսքով։

ա)3,57 =3,57/100

բ)0,007 = 7/1000

4)Տրված սովորական կոտորակը գրել անվերջ պարբերական տասնորդական կոտորակի տեսքով։

ա)1/3 = 0,(3)

բ)1/7 = 0,(142857)

5)Անվերջ պարբերական տասնորդական կոտորակը գրել սովորական կոտորակի տեսքով։

ա)0,3(4) = 31/90

բ)0,(3) = 1/3

Գտնել արտահայտության արժեքը։

0,1/(0,1)3 = 10000

Posted in Գրականություն

Պաուլո Կոելյո <>

Ինչպես մի հայտնի հին ավանդազրույց է պատմում, մի ժամանակ Լիբանանի հիասքանչ անտառներում երեք մայրիներ ծնվեցին: Մայրիները, ինչպես բոլորին հայտնի է, աճում են շատ-շատ դանդաղ, այնպես որ մեր երեք ծառերը ամբողջ դարեր անցկացրին կյանքի և մահվան, բնության և մարդկության շուրջ մտորումներում:

Նրանք տեսել էին, թե ինչպես Լիբանանի հողին ոտք դրեցին Սողոմոն թագավորի պատգամաբերները և ինչպես հետո, ասորեստանցիների դեմ ճակատամարտերում, արյամբ ողողվեց այդ հողը: Նրանք երես առ երես տեսել էին ոխերիմ թշնամիներ Հեզաբելին և Եղիա մարգարեին: Նրանց ժամանակ էր հորինվել այբուբենը. նրանք զմայլվում էին` տեսնելով, թե ինչպես էին իրենց կողքով անցնում գունագեղ կտորեղենով բարձած քարավանները:

Եվ գեղեցիկ մի օր մայրիները որոշեցին խոսել ապագայի մասին:

— Այն ամենից հետո, ինչ ինձ վիճակվեց տեսնել, — ասաց առաջինը, ես կուզեի գահ դառնալ, որի վրա բազմեր աշխարհի ամենահզոր թագավորը:

— Իսկ ես կուզեի այնպիսի բանի մի մասը դառնալ, որը հավերժ Չարը Բարու վերափոխեր,- ասաց երկրորդը:

— Իսկ ինչ մնում է ինձ, — ասաց երրորդը, ապա կուզեի, որ մարդիկ` ինձ նայելով` ամեն անգամ Աստծուն հիշեին:

Անցան տարիներ ու տարիներ, և ահա անտառում վերջապես փայտահատներ հայտնվեցին: Նրանք կտրեցին մայրիները և սղոցեցին դրանք:

Մայրիներից յուրաքանչյուրն իր նվիրական իղձն ուներ, բայց իրականությունը երբեք չի հարցնում, թե ով ինչ է երազում: Առաջին մայրին գոմ դարձավ, իսկ նրա բնափայտի մնացորդներից մսուր սարքեցին: Երկրորդ ծառից գեղջկական կոպիտ մի սեղան պատրաստեցին, որը հետո մի կահույքավաճառի ծախեցին:

Երրորդ ծառի գերանները ծախել չհաջողվեց: Դրանք սղոցով տախտակների բաժանեցին և պահեցին մեծ քաղաքի պահեստներից մեկում:

Դառնագին տրտնջացին երեք մայրիները. «Մեր բնափայտն ախր այնքան լավն էր: Ոչ մեկը, սակայն, արժանի ձևով չօգտագործեց»:

Ժամանակն անցավ, և մի աստղալից գիշեր ամուսնական մի զույգ, որ օթևան չուներ, որոշեց գիշերել այն գոմում, որ կառուցվել էր առաջին մայրու բնափայտից: Կնոջ ծննդաբերելու օրերն էին: Այդ գիշեր նա որդի ծնեց և նրան տեղավորեց մսուրի մեջ` փափուկ ծղոտի վրա:

Եվ հենց այդ պահին առաջին մայրին հասկացավ, որ իր երազանքը կատարվեց. նա նեցուկ եղավ Երկրի Մեծագույն Թագավորին:

Տարիներ անց մի գեղջկական համեստ տան մեջ մարդիկ նստել էին այն սեղանի շուրջ, որը պատրաստված էր երկրորդ մայրու բնափայտից: Նախքան ընթրիքը սկսելը, նրանցից մեկը սեղանին դրված հացի ու գինու վրա մի քանի խոսք ասաց:

Եվ այդտեղ երկրորդ մայրին հասկացավ, որ հենց այդ պահին ինքը նեցուկ եղավ ոչ միայն գինու սափորին ու հացի պնակին, այլև Մարդու և Աստծու միջև միությանը:

Հաջորդ օրը երրորդ ծառի երկու տախտակներից խաչ սարքեցին: Մի քանի ժամ անց վերքերի մեջ կորած մի մարդու բերեցին և մեխերով խաչին գամեցին: Երրորդ մայրին սոսկաց իր բախտից և սկսեց անիծել իր դաժան ճակատագիրը:

Բայց երեք օր էլ չէր անցել, երբ նա հասկացավ իր համար նախանշված բախտը. խաչից կախված մարդը դարձավ Աշխարհի Լուսատուն: Խաչը, որ պատրաստված էր այդ մայրու բնափայտից, խոշտանգման գործիքից վերափոխվեց հաղթության խորհրդանիշի:

Այսպես կատարվեց երեք լիբանանյան մայրիների ճակատագիրը. և ինչպես դա միշտ լինում է երազանքների հետ, նրանց երազանքները կատարվեցին, բայց բոլորովին այլ ձևով, քան իրենք էին պատկերացնում:

Posted in Գրականություն

Կիսամյակային հաշվետություն

Ես Ֆլորա Աճեմյանն եմ։Սովորում եմ Մխիթար Սեբաստացի կրթահամալիրի քոլեջի 1/1 կուրսում։Ընտրել եմ նախադպրոցական կրթություն բաժինը։ Արդեն 4 ամիս է ինչ հաճախում եմ այս քոլեջ։

4 ամսվա ընթացքում մասնակցել եմ շատ նախագծերի և ճամփորդություններին։ Մինչ սեպտեմբերը կազմակերպվել է եռօրյա ճամբար ծանոթացել ենք ուսումնական պլանին, դասավանդողների և ուսանողների հետ։ Այդ ընթացքում սովորեցինք երգեր և պարեր, բացեցինք մեր բլոգները։

Սեպտեմբերի 1-ին բարձրացանք Արագած լեռը։ Օրն հրաշալի անցավ, դժվար բարձրացանք, սակայն հաղթահարեցինք բարձունքը։

Սեպտեմբերի 2-ին արդեն սովորականի պես գնացինք դասի։ Առավոտները սկսում ենք ընդհանուր պարապունքով և ուրախ տրամադրությամբ անցնում դասերին։ Ընկեր Մարիամի հետ այցելեցինք ագարակ, որտեղ խնամեցինք ձիերին։

Սեպտեմբերի 13-ին գնացինք եռօրյա ճամփորդության դեպի Արատես Արատեսում ավելի լավ ճանաչեցինք միմյանց և ընկերացանք։

Հաջորդ մեր ճամփորդությունը սեպտեմբերի 21-ին Ղալթախչիի գյուղն էր, բարձրացանք Սուրբ Հովհաննես մատուռը։

Հոկտեմբերի 28-ին գնացինք մանկավարժական համալսարան եղանք աշխարհագրության և քիմիայի ֆակուլտետներում։

Հոկտեմբերի 29-ին գնացինք Բուժական գյուղ հետաքրքիր օր անցկացրեցինք։

Վերջերս ընկեր Սամվելի հետ գնացինք Գյումրի, ես առաջին անգամ էի լինում Գյումրիում և մեծ տպավորություններով եմ վերադարձել Երևան։

4ամսվա ընթացքում հասցրել ենք թթու դնել, լավաշ թխել, մուրաբա պատրաստել և հարիսա եփել։ Այս ամենն ուղղակի ինձ համար ուրախություն է, քանի որ բացի դասերից նաև ուսանողներին ծանոթացնում են և՛ խոհարարական հմտությունմերի հետ և՛ ավանդությունների հետ։

Հայոց պատմության դասերից ինձ մոտ տպավորվել է 2 դաս՝

Հայոց պատմություն

Հայոց պատմություն1

Հայոց լեզու ՝

Առաջադրանքներ

Առաջադրանքներ1

Հասարակագիտությունը իմ սիրելի առարկան է և բոլոր թեմաները հետաքրքիր են։

Հասարակագիտություն

Հասարակագիտություն1

Հասարակագիտություն2

Գրականություն ՝

Գրականությունը նույնպես իմ սիրելի առարկան է։

Posted in Ռուսերեն

9-13 декабря

Как встречают Новый год в Армении

Пир во всем мире: что готовят к Новому году в разных странах

1. Ответьте, сколько? Запишите ответ:   

Один чайник, одно море, один стул, одна сестра, одна лампа, один журнал, одно кресло, одно фото,одна  школа, один врач, одна мама, один папа, одна бабушка, один дедушка

2.Ваша реплика:

Привет!     -Здравствуйте!  -Здравствуй! -До свидания! -Пока!

—Добрый день!     —Здравствуйте, рада вас видеть!  —Привет—До новых встреч!  —До свидание!

-Здравствуй, это ты?        -Как дела?                                 -Как дела?

-Да , это я.                               -Отлично, сам как?!          -Спасибо, нормально!

-Можно?                    -Можно?                                                 -Извините!

-Да, пожалуйста.    -Нет, мы уже закрываемся.             — В этот раз прощу, но чтобы не повторялась.

3.Пишите существительные во множественном числе:

Аптека – Аптеки,
салат – салаты
нож – ножы,
стул – стуля,
врач – врачы,
шкаф – щкафы
телефон – телефоны
лекция – лекции
море – моря,
буква – буквы,
город – города,
библиотека – библятеки,
платье- платья
журнал – журнали,
здание – здания
бабушка – бабущки
друг – друзья
брат – братья
кресло – кресла,
человек – люди,
цифра- цыфры
ресторан – рестораны
ребёнок – дети,
дерево -деревья

4.Поставьте существительные во множественное число:

Единственное числоМножественное число
Это шкаф.
Это дом.
Это парк.
Это гараж.
Это банк.
Это театр.
Это телефон.
Это аудитория.
Это книга и журнал.
Это ребёнок.
Это офис.
Это слово.
Это брат.
Это ваза.
Это тётя.
Это окно.
Это поликлиника.
Это сестра.
Это шкафы.
Это дома
Это парки
Это гаражи
Это банки
Это театры
Это телефоны
Это аудитории.
Это книги и журнаы.
Это дети
Это офисы
Это слова.
Это братья.
Это вазы
Это тёти.
Это окны
Это поликлиники
Это сестры

5.Ответьте на вопросы. Запишите ответы:

  1. Что она делает, играет? Нет, она не играет.
  2. Что они делают, работают? Да, они усердно работают
  3. Что вы делаете, слушаете? Да, внимательно слушаю
  4. Что ты делаешь, отдыхаешь? Да, я отдыхаю
  5. Что мы делаем, читаем? нет,  смотрим фильмы
  6. Что он делает, пишет? Да,  он пишет Стихи
  7. Что они делают, считают? Да,  они не могут разобраться в ценах
  8. Они умеют? Да, они умеют петь

6.Ответьте на вопросы. Запишите ответы:

-Ты не знаешь, концерт вечером?          -Кто знает, когда экскурсия?

-Нет, сама хотела у тебя спросить.         -Наша староста вероятно знает.

— Здесь холодно в марте?                          -Кто тут работает?

-Да, но только первые дни.                    -Моя мама работает тут.

-Можно?                                                                -Это Ирина? Кто она, врач?

-Нет, это место для почётных гостей.           -Да, это моя дочь Ирина и она врач.

-Где аудитории?                                                      -Это студенты?

-На втором этаже.                                                  -Да это студенты мед. вуза.

-Тут врачи и кабинеты. Что тут?        -Сейчас урок или перемена?

-Тут лаборатория.                                    -Сейчас перемена.

Ты не знаешь, чьи это родители?             -А чьи это папа и мама?

-Это родители   Влада.                              -Это мама и папа Машы.

-Чья это библиотека?                                 -Где наша аудитория?

-Это национальная библиотека.           -Она на первом этаже.

-Кто здесь?                                                  -А когда урок, сейчас?

-Это я- почтальон  . нет, через 10  минут.

-Кто знает, где аптека?                               -Кто знает, где буфет?

-Она через 30 метров.                                 Он на пятом этаже.

-Там экономисты, компьютеры,              -Здесь аудитории и рояли.

программисты. Что там?                             Это консерватория?

-Там наш компьютерный класс.Нет там обычный концертный зал

-Ты сейчас работаешь или                     -Здесь дети, учителя, классы.

отдыхаешь?                                                  Что здесь?

-Я отдыхаю, но скоро займусь работой.

Posted in Ռուսերեն

ЖИЗНЬ ПРЕКРАСНА! (ПОКУШАЮЩИМСЯ НА САМОУБИЙСТВО)

Жизнь пренеприятная штука, но сделать ее прекрасной очень нетрудно. Для этого недостаточно выиграть 200 000, получить Белого Орла, жениться на хорошенькой, прослыть благонамеренным — все эти блага тленны и поддаются привычке. Для того, чтобы ощущать в себе счастье без перерыва, даже в минуты скорби и печали, нужно: а) уметь довольствоваться настоящим и б) радоваться сознанию, что «могло бы быть и хуже». А это нетрудно:

Когда у тебя в кармане загораются спички, то радуйся и благодари небо, что у тебя в кармане не пороховой погреб.

Когда к тебе на дачу приезжают бедные родственники, то не бледней, а торжествуя восклицай: «Хорошо, что это не городовые!»

Когда в твой палец попадает заноза, радуйся: «Хорошо, что не в глаз!»

Если твоя жена или свояченица играет гаммы, то не выходи из себя, а не находи себе места от радости, что ты слушаешь игру, а не вой шакалов или кошачий концерт.

Радуйся, что ты не лошадь конножелезки, не коховская «запятая», не трихина, не свинья, не осел, не медведь, которого водят цыгане, не клоп… Радуйся, что ты не хромой, не слепой, не глухой, не немой, не холерный… Радуйся, что в данную минуту ты не сидишь на скамье подсудимых, не видишь пред собой кредитора и не беседуешь о гонораре с Турбой.

Если ты живешь в не столь отдаленных местах, то разве нельзя быть счастливым от мысли, что тебя не угораздило попасть в столь отдаленные?

Если у тебя болит один зуб, то ликуй, что у тебя болят не все зубы.

Радуйся, что ты имеешь возможность не читать «Гражданина», не сидеть на ассенизационной бочке, не быть женатым сразу на трех…

Когда ведут тебя в участок, то прыгай от восторга, что тебя ведут не в геенну огненную.

Если тебя секут березой, то дрыгай ногами и восклицай: «Как я счастлив, что меня секут не крапивой!»

Если жена тебе изменила, то радуйся, что она изменила тебе, а не отечеству.

И так далее… Последуй, человече, моему совету, и жизнь твоя будет состоять из сплошного ликования.

Posted in Գրականություն

Պաուլո Կոելիո. Սբ. Ծննդյան հեքիաթ սրինգ նվագող աղջկա մասին

Կար մի աղջիկ: Ամբողջ օրը նա սրինգ էր նվագում: Երբեմն այնքան արտասովոր էր լինում նրա նվագը, որ անցորդները կանգնում ու լսում էին: Աղջիկը նվագում էր երկնքի մաքրության, օվկիանոսի խորության, անտառի թարմության, մարդկանց և նրանց ցանկությունների, նրանց զգացմունքների ուժգնության և անկայունության մասին: Մի խոսքով` այն մասին, թե ինչպես էր ինքը պատկերացնում կյանքը: Սակայն մի օր մարդիկ սկսեցին պատմել նրան այն մասին, որ կյանքում ամեն ինչ բոլորովին էլ այնպես չէ, ինչպես ինքն է պատկերացնում: Եվ հենց որ նա հավատաց մարդկանց, սրինգը դադարեց նվագել:

— Ինչո՞ւ չես ուզում նվագել, սրինգ, — հարցրեց տրտմած աղջիկը:
— Ոչ թե ես չեմ ուզում նվագել, դու այլևս չես լսում ինձ, — տխուր պատասխանեց սրինգը և լռեց:
Աղջիկը նստեց աթոռին և լաց եղավ: Ինչպե՞ս ապրել առանց սրինգի, չէ՞ որ դա միակ բանն էր, որ ինքը կարող էր անել:
— Մի տխրիր, — ասաց սրինգը, — դու դեռ լսո՞ւմ ես ինձ:
— Այո, — ասաց աղջիկը` ափով սրբելով արցունքները:
— Դե ուրեմն, կենտրոնացիր: Այս Սբ. Ծննդյան տոնին քո առջև կբացվի երկու աշխարհ. Աշխարհ` ուրիշ մարդկանց աչքերով և աշխարհ` քո աչքերով: Սակայն ապագա կյանքի համար դու պետք է ընտրես դրանցից մեկը: Եթե դու նախընտրես աշխարհն ուրիշ մարդկանց աչքերով, կդառնաս ունկնդիր, և քո կյանքի աղբյուրը միշտ կենտրոնացած կլինի ուրիշների կարծիքների վրա: Իսկ եթե նախընտրես աշխարհը քո աչքերով, ապա հնարավոր է, որ կրկին լսես ինքդ քեզ և կրկին նվագես: Սակայն ստիպված կլինես այլևս ոչ ոքի չլսել և անգամ` չսխալվել:
— Օ, որքան լուրջ է այդ ամենը, — ասաց աղջիկը և արագ վեր կացավ աթոռից:
Մի քանի օր անց եկավ Սբ. Ծննդյան տոնը: Տնեցիները հավաքվեցին հյուրասենյակում, սկսեցին քննարկել ինչ-որ բաներ, կատակել, վիճել: Սակայն աղջիկը նրանց չէր լսում: Նա խորհում էր, թե երկու աշխարհներից ո՞րն ընտրել: Եվ հանկարծ սեղանի շուրջ հավաքվածներից մեկը բարձրաձայն ասաց. «Ես չեմ կարող գրել այնպիսի պիեսներ, ինչպիսիք գրել է Շեքսպիրը: Սակայն իմ առավելությունն այն է, որ ես կարող եմ գրել իմ պիեսները»: Մեծահասակները ծիծաղեցին, իսկ աղջիկը պապանձվեց, որովհետև հասկացավ, որ յուրաքանչյուր մարդու առավելությունն այն է, որ միայն ինքն է այդպիսին: Եվ ինչ-որ վառ և արտասովոր բան ստեղծելու համար բոլորովին էլ պետք չէ լսել այլ մարդկանց, որովհետև յուրաքանչյուր մարդ ինքնին հրաշք է, և այդ հրաշքը թաքնված է հենց իր մեջ: Պարզապես շատերը ժամանակավորապես մոռացել են այդ մասին, և ահա` չգիտեն ինչ անել` ուրիշների խորհուրդներին հետևելուց բացի: Աղջիկը դուրս վազեց սենյակից, վերցրեց սրինգը, վերադարձավ հյուրասենյակ և բարձրացավ աթոռին:
— Ուշադրություն եմ խնդրում: Հիմա ես ձեզ համար կնվագեմ:
Մեծահասակները ժպտացին, ծափահարեցին: Ահա թե ինչ արտասովորն է իրենց դուստրը: Ինչ ինքնավստահորեն է պահանջում ուշադրություն իր հանդեպ, անգամ աթոռի վրա բարձրացավ: Իսկ երբ աղջիկը սկսեց նվագել, մեծահասակները լռեցին: Նրանց մտքով էլ չէր անցնում, որ այդ Սբ. Ծննդյան տոնին իրենց տանը տեղի էին ունենում իրական հրաշքներ: Հրաշքներ` իրենց աղջկա աչքերով:

Posted in Հայոց լեզու

Առաջադրանք 09․12․19

1920 — Ռ Ջ Ի

1366 — հազար երեք հարյուր վաթսունվեց

9459 — ինը հազար չորս հարյուր հիսունինը

99- Իննսունինը

10- տասներորդ

2/3 -երկու երրորդ

4/9 — չորս իններորդ

2,5/10- երկու ամբողջ հինգ տասնորդական

1-1 -մեկական

առաջին

Կարապետ, թխամորթ, ռանչպար, սպասավոր, կայսրուհի, մարգարե, մշակ, քենակալ, դշխո, կանխասաց, նաժիշտ, առաջնորդ, հողագործ, մենակատար, նախագուշակ, աղախին, թագուհի, ռահվիրա։

Մշակ — ռանչպար, հողագործ

Սպասավոր — աղախին, նաժիշտ

Կայսրուհի — թագուհի

Կանխասաց — նախագուշակ

Ռահվիրա — առաջնորդ, կարապետ

Posted in Ճամփորդություններ

Ամանորյա ճամփորդություն դեպի Էջմիածին նախապատրաստական աշխատանք

Վաղարշապատ (առավել հայտնի է Էջմիածին անվանումով), քաղաք Հայաստանի Արմավիրի մարզում։ Հայաստանի քաղաքներից մեծությամբ չորրորդն է։ Վաղարշապատում կա 5 եկեղեցի, որոնցից մեկը՝ Էջմիածնի Մայր Տաճարը, Հայաստանի գլխավոր եկեղեցին է և գտնվում է Մայր Աթոռ Սուրբ Էջմիածնի համալիրի մեջ, որը Հայ Առաքելական Եկեղեցու հոգևոր և վարչական կենտրոնն է։Վաղարշապատն ունի գլխավոր ճանապարհ դեպի մայրաքաղաք Երևան։ Միացված է Երևանին գյուղերով։ Վաղարշապատից դեպի Երևան մայրուղին 15-16 կմ է։
Համաձայն Մովսես Խորենացու «Հայոց պատմության», մինչև Վաղարշապատ կոչվելը քաղաքը անվանվել է Վարդգեսավան, իսկ դրանից առաջ Արտիմեդ։
2-րդ դարի առաջին կեսին, ըստ Մովսես Խորենացու, Սանատրուկ Բ-ի որդի Վաղարշ Ա թագավորը Վարդգեսավանը պատում է պարսպով ու մեծ պատվարով, դարձնում թագավորանիստ քաղաք՝ վերանվանելով այն Վաղարշապատ կամ Նոր Քաղաք, Վաղարշ Ա Արշակունու ժամանակից (մ. թ. 191-211 թվականներ)։ Միջին դարերում, մասնավորապես միջնադարում Վաղարշապատը մերթընդմերթ կոչվել է նաև Էջմիածին, որը համանուն վանքի և ոչ ամբողջ բնակավայրի անունն է։
Հայաստանում քրիստոնեության պաշտոնական կրոն ճանաչվելուց հետո Վաղարշապատի դերը երկրի կյանքում առավել ևս մեծանում է, այն միաժամանակ դառնում է նաև հայոց հոգևոր կենտրոն։ Միջնաբերդում կառուցվում է Մայր տաճարը, իսկ Հոիփսիմյան կույսերի նահատակման վայրերում՝ նրանց նվիրված մատուռները։ 5-րդ դարի կեսերին՝ Մայր աթոոը Դվին փոխադրելուց հետո, փաստորեն մինչև 7-րդ դարը Վաղարշապատր կորցնում է իր երբեմնի նշանակաթյանը։ 7-րդ դարում պարսկա-բյուզանդական հակամարտությունների ոլորտում գտնվող Հայաստանում՝ ինքնավարության առկայության տասնամյակներին պայմաններ են ստեղծվում քաղաքի տնտեսության և մշակույթի վերելքի համար, քաղաքային կյանքը Վաղարշապատում կրկին աշխուժանում է 4-րդ դարում հիմնված մատուռների փոխարեն մեկը մյուսի ետևից կառուցվում են Հռիփսիմեի (618 թ.) ու Գայանեի (680 թ.) եկեղեցիները, վերանորոգվում է Մայր տաճարը։ Վաղարշապատից Արտաշատ տանող ճանապարհի մոտ կառուցվում են Զվարթնոց տաճարը (641-661) ու նրան կից կաթողիկոսական նստոցը։ 15-րդ դարում Վաղարշապատում վերահաստատվում է կաթողիկոսարանը։ 13-15-րդ դարերից Վաղարշապատը դարձավ հայոց հոգևոր կենտրոնը, իսկ տաճարը՝ անկախ կաթողիկոսական աթոռանիստի տեղափոխություններից, պահպանեց մայր տաճարի առաջնային նշանակությունը։ 1828 թվականին Էջմիածինը Արևելյան Հայաստանի կազմում վերջնականապես միացվում է Ռուսաստանին։ Ռուսական կառավարությունը, նախկին իշխանությունների նման, նույնպես ճանաչում են միաբանության իրավունքներն Էջմիածնի վրա։ Չնայած 19-րդ դարի կեսից Էջմիածինը դառնում է Երևանի նահանգի Էջմիածնի վիճակի կենտրոնը, այնուամենայնիվ, բուն քաղաքը կառավարում էին կաթողիկոսարանն ու միաբանությունը՝ սինոդի հետ մեկտեղ։ Խորհրդային իշխանության առաջին օրերից Էջմիածինը դադարում է վանքապատկան լինելուց և դառնում Վաղարշապատի գավառի կենտրոնը։ Այժմ Մայր Աթոռ Սուրբ Էջմիածին Մայր Տաճարը Ամենայն Հայոց կաթողիկոսների նստավայրն է։
Մայր Աթոռ Սուրբ Էջմիածինը Հայ Առաքելական Եկեղեցու հոգևոր և վարչական կենտրոնն է, որը գտնվում է Հայաստանի Էջմիածին քաղաքում։ Այստեղ է գտնվում Էջմիածնի Մայր Տաճարը, որն ըստ Գրիգոր Լուսավորչի տեսիլքի, հիմնվել է Քրիստոսի իջման վայրում և կառուցվել Գրիգոր Լուսավորչի ու Տրդատ Գ թագավորի կողմից 301-303 թվականներին։ Այն աշխարհասփյուռ հայության սրբազան ուխտատեղին է և Ամենայն Հայոց Կաթողիկոսության նստավայրը՝ Վեհարանը։ Եկեղեցու պատմությունն ամփոփող պատմական հուշարձանները, թանգարանները, գրադարանները և հենց Մայր Տաճարը ներկայացնում են հայոց բազմադարյան պատմությունը, գրականության և արվեստի բացառիկ արժեքները, հոգևոր մշակույթի գանձերը։ Մայր Աթոռ Սուրբ Էջմիածինը պատասխանատվություն է կրում թե’ այստեղ ստեղծված և թե’ Եկեղեցուն նվիրաբերված մշակութային արժեքների պահպանության համար։
Էջմիածնի Սուրբ Հռիփսիմե եկեղեցին ներառված է ՅՈւՆԵՍԿՕ-ի համաշխարհային ժառանգության ցուցակի մեջ։ Ավանդության համաձայն, Հռիփսիմեն քրիստոնյա կույսերի հետ, խուսափելով Դիոկղետիանոս կայսեր (284-305) հալածանքներից, փախչում են Հայաստան և քրիստոնեություն քարոզում, որտեղ հայոց Տրդատ Գ Մեծ արքայի կողմից նույնպես հալածանքների են ենթարկվում և սպանվում իր հավատակից Սուրբ կույսերի հետ միասին։ Հռիփսիմյան կույսերի նահատակման տեղում Տրդատ արքան և Գրիգոր Լուսավորիչը կառուցել են վկայարան՝ կիսագետնափոր հանգստարան, վրան՝ քարաշեն չորս սյուներով ամպհովանի։ 5-րդ դարում այն ավերել են պարսիկները, Սահակ Պարթևը կառուցել է նորը։ Եկեղեցին հիմնադրվել է այդ վայրում 618 թվականին Կոմիտաս Ա Աղցեցի կաթողիկոսի կողմից։ Հռիփսիմեի տաճարը պատկանում է միջնադարյան Հայաստանի եկեղեցական կառույցների առավել կատարելագործված տիպին (ձևավորվել է 6-րդ դարում)։ Ներքուստ խաչաձև է, որն ստեղծվել է գմբեթածածկ ծավալին կցված չորս խորաններով ու շրջանի 3/4 հատվածքի անկյունային խորշերով։
Շողակաթը եկեղեցի է Վաղարշապատի հյուսիսային կողմում, արքունի հնձանների տեղում՝ կառուցված՝ ըստ ավանդության, Հռիփսիմյանց կույսերից սուրբ Մարիանեի նահատակության վայրում, Աղամալ Սորոտեցի արքայազնի կողմից կաթողիկոս Նահապետ Ա Եդեսացի ժամանակներում։ Ընդգրկված է ՅՈւՆԵՍԿՕ-ի Համաշխարհային ժառանգության ցուցակում։ Շողակաթ միջնադարյան եկեղեցին գտնվում է Արմավիրի մարզում՝ Վաղարշապատում։ Ըստ ավանդության հիմնադրվել է այն տեղում, ուր Հռիփսիմյան քրիստոնյա նահատակների վրա «շող է կաթել»։ Այժմյան «գմբեթավոր դահլիճի» հորինվածքով եկեղեցին կառուցվել է 1694 թվականին։ Հատակագծի ձևերը և համաչափությունները բնորոշ են այդ տիպի վաղ միջնադարի կառույցներին, որը ենթադրել է տալիս, որ Շողակաթ եկեղեցին կառուցվել է 6-7-րդ դարերում, շինության հիմքերի վրա։ Ութանիստ թմբուկով գմբեթը ոչ թե կառույցի, այլ երկու զույգ որմնամույթով դահլիճի կենտրոնում է՝ նույնատիպ հնագույն եկեղեցիների նման։ Արևմուտքից կից է գավիթ-սրահը։
Սուրբ Աստվածածին եկեղեցին գտնվում է Էջմիածին քաղաքում՝ Մայր Տաճարից փոքր հեռավորության վրա։ Կառուցվել է 1767 թվականին Սիմեոն Երևանցի կաթողիկոսի օրոք։ Վազգեն Ա կաթողիկոսի օրոք՝ 1986 թվականին, վերանորոգվել է եկեղեցին և կառուցվել է զանգակատունը։ Եկեղեցու արևելյան պատին՝ Ավագ խորանի ձախ կողմում, կա մի արձանագրություն՝ ըստ որի «Այս սուրբ եկեղեցին կառուցվեց և գյուղը անջատվեց Աթոռից նորա պարսպի կառուցման հետևանքով, Տեր Սիմեոն Սրբազան Կաթողիկոս Երևանցու ծախսերով և հրամանով՝ ի պատիվ Սուրբ Աստվածածնի, որի անունով կառուցվեց 1767 թվին»։

Զվարթնոցը կառուցվել է Ներսես Գ Տայեցի կաթողիկոսի օրոք՝ 643–652 թթ.։ Տաճարը Զվարթնոց է անվանել պատմիչ Սեբեոսը, այլ աղբյուրներում հիշատակվում է նաև Վաղարշապատի Սբ Գրիգոր, Առապարի Սբ Գրիգոր անուններով։
«Զվարթնոց» անվանումը հավանաբար առնչվում է նաև զվարթուն՝ հրեշտակ բառին։ Ենթադրվում է, որ Զվարթնոցի տարածքում է եղել հեթանոսական Տիր աստծու մեհյանը։ Ըստ Սեբեոսի՝ 301 թ. այստեղ են հանդիպել Հայոց Տրդատ Գ արքան և Գրիգոր Լուսավորիչը։ Տաճարի ավերման մասին պատմական աղբյուրներում տեղեկություն չկա (հավանաբար ավերվել է երկրաշարժից). հայտնի է, որ այն կանգուն է եղել մինչև 10-րդ դարը։ XX դարի սկզբին ավերակ տաճարը ծածկված էր հողով, պեղումներ կատարվել են 1901-1907 թթ.՝ Խաչիկ վարդապետ Դադյանի նախաձեռնությամբ, 1904-ից՝ Թորոս Թորամանյանի գիտական ղեկավարությամբ։ Ըստ պեղված նյութերի՝ նախքան Զվարթնոցն այստեղ եղել են հեթանոսական և IV–V դարերի կառույցներ։ Հնագույնը 0,63 մ x 2,7 մ չափերի կոթողն է (գտնվում է Զվարթնոցի թանգարանում)՝ Ռուսա Բ-ի սեպագիր արձանագրությամբ։

Posted in Ռուսերեն

Петрушевская Людмила Волшебные очки

Людмила Стефановна Петрушевская

Волшебные очки

Жила-была девочка, которая пошла и купила себе очень дешевые черные очки, вместо того чтобы купить тетради.

Что же, и так бывает, но очки оказались волшебные, как вторая пара глаз, которые видят то, что обычным взглядом не ухватишь.

Например, девочка прекрасно стала видеть вдаль и видела, как на далекой планете взад-вперед ходит поезд.

Мало того, она наблюдала те звезды, которые еще были не открыты учеными, а она разглядела эти звездные туманности отлично и даже как бы поплавала среди них.

Но, с другой стороны, девочка вдруг стала различать микробов.

Мама говорит ей: иди мой руки — а девочка видит, что в воде, текущей из крана, плавают и несутся миллионы бактерий, а на ручке крана сидят миллионы мохнатеньких микробов, кривых как огурцы и прямых как гвозди.

И на куске мыла их видимо-невидимо.

Чтобы не огорчать маму, девочка мыла руки и вытирала их полотенцем, на котором успевала рассмотреть целые города микробов!

Что уж говорить о мясной котлете, зажаренной вчера, а еще того более о колбасе, купленной в магазине!

Но девочка старалась слушать маму, особенно после того случая, когда пришлось покупать тетради еще раз (девочка соврала, что потеряла деньги или их украли и что очки она нашла на улице).

Хотя мама была все время недовольна, что дочка носит и носит эти черные очки, даже дома и даже вечером.

Короче говоря, жизнь девочки стала довольно трудной, и с течением времени девочка наконец прекратила носить очки днем, пустая трата зрения и одно расстройство, но зато она предпочитала носить их ночью, поскольку там, на далеких планетах и среди звезд, она не видела этих чудовищных скоплений микробов и бактерий, а видела дивную жизнь светил и как бы путешествовала там с помощью своих очков.

Все стали находить поведение девочки странным, и мама даже попыталась выбросить очки в мусорное ведро, однако девочка очень быстро нашла свои черные очки, потому что они начали громко звенеть в мусорном ведре, оказавшись среди невероятного количества микробов и бактерий. Девочка смыла эти микроорганизмы с очков водой из-под крана, в которой их было поменьше миллионов на сто, но что делать!

Чтобы лучше видеть свои миры, девочка нашла путь на чердак и поднималась туда по ночам.

Днем она, разумеется, спала на ходу, на уроках отвечала невпопад, зато ночами она составляла расписание поездов далекой планеты ФУ-350 и наблюдала за таянием снегов на полюсах планеты ME-1500. Там она была на своем месте.

Но в школе, если она на уроке математики пыталась рассказать о жизни на других планетах, учительница краснела, выскакивала из класса и возвращалась с директором, говоря об издевательствах.

Один раз, правда, девочка получила четверку по биологии, блестяще рассказав о десяти видах бактерий, живущих в пресной воде. Тут учительница растаяла и сказала: “Ну вот, Катя, когда ты хочешь, ты можешь”. А четверку ей она поставила за лишний вид бактерий, появившийся в последнее время и еще не открытый учеными, и за спор с учителем по этому поводу.

Дома тоже был полный тарарам: мама жалела дочку и потому поднимала ее утром ласково, уговаривала иногда по полчаса, а папа ругал маму, что она распустила и балует девчонку, а младший брат предлагал каждое утро выливать сестре на голову чайник воды.

И в конце концов однажды утром девочка оказалась на крыше своего шестиэтажного дома, вместо того чтобы идти на занятия, потому что накануне ребята сообщили, что в школу приедут проверять всех психиатры, и кто окажется ненормальным, того переведут в школу для дураков. А кто в этот день не придет в школу, за тем приедут домой на машине “скорой помощи”.

Девочка не раз слышала, от учителей в особенности, что ее место в дурдоме, и брат тоже говорил ей, что она “больная”: такие шутки были приняты в те времена, неизвестно, как сейчас. Мало того, в школе говорили, что там, в психбольнице, у “больных” отбирают все: часы, ключи, деньги, пояса и в особенности очки, тем более черные, потому что очками сумасшедшие могут поранить себя и других, а черные очки вообще никому на хрен не нужны нормальным, не на пляже нашлись сидеть и так далее.

Там, на других планетах, люди ходили и в трех очках сразу, и в шляпах до потолка, но здесь кому это объяснишь.

Девочка решила прыгнуть с шестого этажа раз и навсегда, чтобы все поняли, кого они потеряли, в особенности папа и брат, которые были, в сущности, добрые люди и жалели других, брат вообще подбирал кошек и собак, кормил их у подъезда, домой этих помойных ему брать не разрешалось.

“Папа и брат, — думала девочка, стоя на крыше своего дома днем, в черных очках, — папа и брат поймут, кого они потеряли, только будет поздно”.

Потом девочка подумала о маме, и ей стало жалко маму, даже выступили слезы, и девочка их вытерла, не снимая черных очков.

В классе никто не заплачет, а если придут на похороны, вообще будут смеяться. Их нельзя пускать. И потом, что от меня останется, думала девочка; соберут в мешок, что ли.

Она последний раз в жизни стояла в своих волшебных очках и смотрела вверх, но ничего, кроме крупных микробов, живущих на стеклах, она не видела: днем небеса были светлые и пустые. Потом она посмотрела вдаль и увидела на балконе микрорайона Подушкино длинноносого мальчика с биноклем, в одних трусах: он смотрел не отрываясь куда-то в чужое окно, из полуоткрытого рта ползли слюни, он их втягивал и снова смотрел…

“Возможно, — подумала девочка рассеянно, — кто-то там, куда он смотрит, ест торт”.

Жить было неинтересно, страшно и тоскливо.

Чтобы не видеть слюнявого и прыщавого мальчика в трусах, девочка посмотрела вниз, на то место, где ей предстояло лежать.

Там был асфальт.

Но там стояла кучка людей, и в самой гуще кричала и рвала на себе волосы женщина, потом она упала и стала кататься по асфальту. Чтобы упасть, пришлось бы падать на нее.

Что же такое она кричала?

В очки все было хорошо видно, руки женщины, которые колотили по асфальту, ее красное мелькающее лицо с широко открытым ртом, грязное от дорожной пыли. Но ничего не было слышно.

Встревоженная, девочка спустилась с крыши (без очков), съехала на лифте и присоединилась к толпе сочувствующих.

Оказалось, женщина оставила коляску с ребенком у подъезда и поднялась к знакомой на третий этаж, а когда вернулась, коляску украли. Женщина обегала все соседние улицы, вернулась к подъезду и стала спрашивать случайных прохожих, не видел ли кто ее ребенка: красная коляска, ребенок в белой кофточке, в чепчике и накрыт голубым одеяльцем в клеточку.

Бедная мать, видимо, буквально кидалась на людей и громко рыдала, потому что вокруг нее собралась небольшая толпа, и к приходу девочки в очках (без очков в данный момент) люди стали говорить, что надо вызвать “скорую помощь”, потому что наверняка эта женщина сошла с ума: она заболталась с подругой, как видно, и упустила коляску.

Эта девочка без очков просто задохнулась от злости на этих злых людей, которые готовы запереть в дурдом всех, даже глубоко несчастных, как эта мамаша, или некоторые люди, любящие ходить в черных очках.

Тогда девочка снова взобралась к себе на крышу и надела волшебные очки. И тут же она увидела на расстоянии трех улиц одну слепую бабку-нищенку, которая всегда просила у метро, опираясь на палку. Бабка, зорко поглядывая по сторонам, перебегала улицу среди машин, толкая перед собой красную коляску, а палку держа под мышкой.

И девочка в очках заорала вниз:

— Эй! Але! Я вижу! Коляску утащила бабушка и бежит к универмагу! Мимо “Орленка”! Улицу перебегает! Тетя, я их вижу!

Толпа не сдвинулась с места. Отсюда было не так близко до “Орленка”, во всяком случае рассмотреть бабку, тем более коляску и даже сам кинотеатр “Орленок” представлялось делом невозможным. Зато бедная мамаша сразу замолчала, вскочила, отряхнулась и со всех ног кинулась бежать в указанном направлении, не глядя по сторонам.

А девочка в очках очень быстро спустилась на улицу и бросилась за мамашей, придерживая черные очки. Через пять минут они домчались до кинотеатра, но там уже никого не было, только стояла поперек улицы машина, которая, видно, затормозила при виде опасной бабки.

И уже милиционер записывал в блокнот данные, а шофер показывал рукой в переулок, демонстрируя жестами, как везла бабка коляску и т.д.

— Бежим туда! — крикнула девочка в очках, и они кинулись в переулок.

Но там тоже уже никого не было.

— Минуточку! — сказала девочка. — Ждите меня здесь. Она вошла в подъезд двенадцатиэтажного дома и на последнем этаже, не найдя входа на чердак, просто высунулась в окно, и очки показали следующее: слепая старушка, бормоча неласковые (видимо) слова, затаскивала коляску в подъезд.

Старушка волокла тяжелую коляску позади себя на манер трактора-тягача, а потом она харкнула себе под ноги, взяла коляску под мышку и тяжело пошла своим ходом, и за ней закрылась дверь.

— Але, тетя, — крикнула девочка из окна, — вон тот дом, третий подъезд!

Мамаша тут же взяла старт, девочка еле ее догнала на углу, и они вместе вбежали в подъезд.

Бедная женщина опять приготовилась кричать свое “помогите”, но девочка в черных очках приказала:

— Тихо. Будем слушать.

И они стали тихо-тихо подниматься по лестнице и прикладываться ушами ко всем дверям.

Но в одном месте прикладываться не пришлось — там кричал ребенок, а чей-то голос задребезжал:

— А вот сейчас будем молочка пить! У, проклятая! Разоряется! А ну, кто молочка хочет! У-лю-лю-лю-лю! Работать сейчас пойдем.

Женщина хотела застучать кулаком в дверь, но девочка в очках шепотом крикнула:

— Тихо! А то она ребенка в окошко выкинет!

Они стояли, тяжело дыша, и тут девочка стала якобы звонить в соседние квартиры и громко предлагать:

— В домовом комитете дают талоны на бесплатную водку, только детям до шестнадцати и пенсионерам по две бутылки. Мы пишем списки.

Разумеется, слепая старушка подслушала под своей дверью и не удержалась, высунулась:

— Мне четыре, пиши.

— Почему четыре? — спросила девочка.

— Мне и внуку.

Находчивая девочка сказала:

— По нашим данным, у вас нет внуков.

— Как нет, — заорала слепая, — как это нет! Вон он, выступает.

Действительно, слышался плач ребенка.

— Не верю, — сказала девочка, — нет у вас внуков.

— Не было, а есть, привезли, а он орет. Все его бросили на меня, а у самой инвалидность да сын инвалид с детства под себя ходит. А мне с ним трудно, не прожить.

— Где внук? — строго спросила девочка.

— Вон мычит, — ответила старушка, тоже в черных очках.

Но тут ребенок замолчал, и девочке стало страшно. Но она не подала виду и сказала:

— Так, имя, фамилия и отчество ребенка.

А ребенок все молчал, и у мамаши лицо перекосилось, вот-вот зарыдает. Что-то с ним там происходило.

Бабуля после некоторого размышления сказала:

— Как я по фамилии, так и он. А зовут его… Сейчас, дай сообразить. Николай.

— А отчество? — не отставала девочка, крепко хватая за руку обезумевшую мамашу.

— Ну и отчество… тоже Николаевич, — сказала, ничего не придумав, старушонка.

— Так. Николай Николаевич. Одну минутку, бабуля, мне надо позвонить и внести уточнения в списки. Где у вас тут телефон?

— Вон на стенке висит, — ответила слепая, утирая пересохший рот. — А водка всем нужна. Сын без водки не засыпает, гоняет меня. Уж вы запишите меня и внучка.

Девочка, взяв слепую старуху за локоть, со словами “давайте помогу” повела ее в комнату, где, разумеется, находилась красная коляска и где уже стоял во весь рост ребенок, держась за откидной верх, и смотрел во все глаза.

— Ну все, спасибо, бабушка, — сказала девочка, — мамаша, забирай своего ребеночка и больше никогда не оставляй его, а тебе, бабуля, мы посоветуем не воровать чужих детей, а то посадят тебя в тюрьму!

— Опять новости, — произнесла старушка, — это был подкидыш, тут спасаешь-спасаешь дитя, и тебя же снова в тюрьму!

Но мамаша, хватая ребенка и укладывая его обратно в коляску, ответила:

— Конечно! Подкидыш! Как же!

И на обратном пути мамаша рассказала девочке, что ей одна пьянюшка должна долг и не отдает, и приходится к ней ходить, а ребенка не с кем оставить, а к этой пьянюшке его брать нельзя, а денег нет и т.д.

Так они разговаривали на обратном пути, и девочка, познакомившись с тяжелой жизнью взрослых людей, решила больше не прыгать с крыши, а остаться жить, чтобы помогать людям.

И она даже не пикнула, когда увидела, что мамаша достала из сумки бутылочку с молоком и на рожке сидит три миллиона микробов.

“Ничего, — подумала девочка, — мы так и живем, приходится жить с микробами”.

И она сняла свои очки и положила их в карман.

“Некоторые вещи лучше не замечать, не все в этом мире совершенно”, подумала девочка и радостно отправилась домой.

Posted in Նախագծեր, Իտալերեն

Auguri di Buon Natale Auguri di Buon Natale

Auguri di Buon Natale

Auguri di Buon Natale

Auguri di Buon Natale

E` felice   anno nuovo!

Natale e` gia` qui

Che felicita`

Ci porti la gioia

E la serenita`

Portateci tanti dolci

Portateci tanti dolci

Portateci tanti dolci

Per la nostra allegria

Natale e` gia` qui

Che felicita`

Ci porti la gioia

E la serenita`

Festegiamo tutti quanti

Festegiamo tutti quanti

Festegiamo tutti quanti

Per la nostra  allegria

Natale e` gia` qui

Che felicita`

Ci porti la gioia

E la serenita`

Auguri di Buon Natale
Auguri di Buon Natale
Auguri di Buon Natale

E` felice   anno nuovo!

Սուրբ Ծննդյան շնորհավորանքներ
Սուրբ Ծննդյան շնորհավորանքներ

Շնորհավոր Նոր տարի է:

Սուրբ Ծնունդն արդեն այստեղ է

Ի ՞նչ երջանկություն

Մեզ ուրախություն բեր

Եվ հանգստություն

Եկեք բոլորս տոնենք

Մեր ուրախության համար

Սուրբ Ծնունդն արդեն այստեղ է

Ի ՞նչ երջանկություն

Մեզ ուրախություն բեր

Եվ հանգստություն

Սուրբ Ծննդյան շնորհավորանքներ
Սուրբ Ծննդյան շնորհավորանքներ
Սուրբ Ծննդյան շնորհավորանքներ
Շնորհավոր նոր տարի է:

Posted in Իտալերեն

Ամանորն Իտալիայում

Նոր տարին Իտալիայում սկսվում է դեկտեմբերի 24- ին /Սուրբ Ծնունդ/ և վերջանում է   հունվարի 6- ին / Մկրտություն ,ջրօրհներք).Սուրբ ծնունդը իտալացիները  դիմավորում են ընտանիքում ,իսկ Նոր տարին նրանք նախընտրում են  նշել ընկերական միջավայրում : «Capodanno>> այսպես է կոչվում Նոր տարին Իտալիայում : Այդ բառը թարգմանաբար նշանակում է  տարվա գլուխ: Իտալիայում Նոր տարվա  ամենահայտնի սովորույթներից ,նախանշաններից   մեկն է պատուհաններից փողոց  դուրս նետել ամենահին ,անպետք իրերը/ հագուստ, հին կահույք,ճաքած, կիսաջարդված սպասք,աման  /:Ընդունված է համարել, որ եթե ամանորի գիշերը  հին իր նետես,ապա հաջորդ տարի կգնես նորը, և ով ավելի շատ հին իր նետի ,նա ավելի  հաջողակ կլինի Նոր տարուն : Նախանշաններից  մեկն էլ այն է ,որ իտալացիները ամանորի գիշերը անպայման հագնում են  նոր զգեստ ,որը հաջորդ տարի բերում է երջանկություն կամ էլ  պատուհանագոգերին դնում են վառվող մոմեր  կամ   դրամներ:Յուրաքանչյուր իտալացի  անպայման  հավաքում  դասավորում  է  իր մոտ  12 հատ  խաղողահատիկ ,որպեսզի հասցնի դրանք  ուտել  , քանի դեռ  ժամացույցները չեն նշել ամանորյա   ժ12-ը .դա նույնպես հաջողության նշաններից մեկն է համարվում : Նոր տարվա նախօրեին իտալացիները գերադասասում են  իրար նվիրել քացրավենիք և իրենք էլ են  այն ուտում մեծ քանակությամբ: Համարվում է, որ նոր տարվա գիշերը ճաշակած ընկույզով քաղցրավենիքները  նպաստում են սերունդների բարգավաճմանը ,իսկ չամիչը և խաղողը   ապահովվում են հարստություն :

Իտալացիների համար շատ կարևոր է ,թե հուվարի մեկին  փողոցում առաջինը ում կհանդիպեն : Եթե հուվարի մեկին իտալացուն  առաջին  հանդիպածը   հոգևորական լինի  ,ապա դա վատ է ,իսկ եթե   նա տեսնի ծերունու ,այն էլ սապատավոր  ,ապա դա շատ լավ է .նա երջանիկ  և հաջողակ կլինի : Որպեսզի հաջողությունը,լիությունն ու առատությունը    չլքեն տունը   ամբողջ տարի ,առաջին օրը ՛հուվարի մեկին իտալացիները տուն են բերում մաքուր ջուր ձիթենու ճյուղի հետ միասին :

Նոր տարվա սեղանին իտալացիները անպայման դնում են ընկույզ, խաղող ,ոսպ ,որոնք համարվում են երկարակեցության,առողջության,բարեկեցության   խորհրդանիշ : Առաջինը պատրաստում են  ոսպով կերակրատեսակներ ,որպեսզի նոր տարին լինի փողառատ,քանի որ ոսպը նման է փոքր դրամների: Իտալացիները սեղան են նստում երեկոյան ժ 9-ին :Համարվում է ,որ սեղանին պետք է լինի 13տեսակի ճաշատեսակ ,որը հաջողություն կբերի նոր  տարուն: Սեղանին դնում են նաև ձկնեղենից կերակրատեսակներ ,հնդուհավ : Եթե Նոր տարուն  իտալացին ուտի  ձկնկիթ,ապա այն նրան  հարստություն կբերի :

Իտալական Ձմեռ պապը ՝ Բաբբո Նատալե,որը նշանակում է  Սուրբ ծննդյան պապիկ, երեխաներին նվերներ է  բերում  ոչ թե Նոր տարուն ,այլ ՝ Սուրբ Ծնունդին :Երեխաները սպասում են նաև բարի փերի Բեֆանային ,որը գիշերն է գալիս կախարդական  ցախավելի վրա նստած : Նա ոսկե բանալիով բացում է այն սենյակների  դռները ,որտեղ քնած են երեխաները  և նվերներով է լցնում  մանակական գուլպաները ,որոնք կախված են լինում բուխարու մոտ :Իսկ այն երեխաները, որոնք իրենց անկարգ են պահել ,փերի Բեֆանան նրանց մոտ թողնում է ածուխ կամ մոխիր:

Posted in Նախագծեր, Իտալերեն

Festività in Italia

Giorni festivi

In Alto Adige il lunedì di Pentecoste è considerato giorno festivo.
Il 17 marzo è stato proclamato festa nazionale nel 191150º anniversario dell’Unità d’Italia, nel 1961100º anniversario dell’Unità d’Italia, e nel 2011150º anniversario dell’Unità d’Italia.

Con la legge 23 novembre 2012, n. 222 è stata istituita la “Giornata dell’Unità nazionale, della Costituzione, dell’inno e della bandiera” da celebrarsi il 17 marzo di ogni anno, nel giorno della proclamazione nel 1861 dell’Unità d’Italia, tuttavia non è da considerare giornata festiva e non determina.
Fino al 1977, in base alla legge 5 marzo 1977, numero 54, erano considerati giorni festivi agli effetti civili anche:

Inizialmente anche l’Epifania (il 6 gennaio) era stata soppressa, ma otto anni dopo venne ripristinata.[1] Il senso di questa eliminazione fu di aumentare il PIL tenendo aperte le aziende e quindi contribuendo a una maggiore produttività non già del lavoro, ma delle infrastrutture.

Solennità civili

DataCelebrazione
10 febbraioGiorno del ricordo delle vittime delle foibe e dell’esodo dalle loro terre degli istriani, fiumani e dalmati.
11 febbraioPatti lateranensi.
28 settembreInsurrezione popolare di Napoli contro i nazifascisti.
4 ottobreSan Francesco e Santa Caterina, patroni d’Italia.
4 novembreGiornata dell’Unità Nazionale e delle Forze Armate.
12 novembreGiornata del ricordo dei Caduti militari e civili nelle missioni internazionali per la pace.
Giornata della memoria dei marinai scomparsi in mare.

Giornate celebrative nazionali e internazionali

DataCelebrazione
7 gennaioGiornata nazionale della Bandiera.
27 gennaioGiornata della Memoria (abbattimento dei cancelli di Auschwitz).
9 febbraioGiornata nazionale degli stati vegetativi.
21 febbraioGiornata nazionale del Braille.
11 marzoGiornata europea in ricordo delle vittime del terrorismo.
Prima domenica di primaveraGiornata della prevenzione oncologica.
24 marzoGiornata nazionale per la promozione della lettura.
27 marzoGiornata nazionale del Teatro.
4 aprileGiornata nazionale della persona con lesioni al midollo spinale.
Variabile[GC 1]Giornata per la donazione degli organi.
Prima domenica di maggioGiornata nazionale dell’epilessia.
5 maggioGiornata nazionale contro la pedofilia e la pedopornografia.
9 maggioGiornata d’Europa.
Giornata della memoria per le vittime del terrorismo interno e internazionale e delle stragi di tale matrice.
Terza domenica di maggioGiornata nazionale della musica popolare.
Giornata nazionale del malato oncologico.
Ultima domenica di maggioGiornata nazionale del sollievo.
Variabile[GC 2]Giornata nazionale per la donazione del sangue.
Prima domenica di giugnoGiornata nazionale dello Sport.
Secondo martedi di giugnoGiornata nazionale dell’innovazione.
8 agostoGiornata nazionale del Sacrificio del lavoro italiano nel mondo.
4 ottobreGiornata della pace della fraternità e del dialogo tra appartenenti a culture e religioni diverse.
Prima domenica di ottobreGiornata nazionale per l’abbattimento delle barriere architettoniche.
Seconda domenica di ottobreGiornata per le vittime degli incidenti sul lavoro.
12 ottobreGiornata nazionale di Cristoforo Colombo.
24 ottobreGiornata dell’ONU.
9 novembreGiornata della libertà in ricordo dell’abbattimento del muro di Berlino.
Variabile[GC 3]Giornata nazionale della Scuola.
^ Fissata dal Ministro per la Salute nel periodo dal 21 marzo al 31 maggio.^ Ultima domenica di maggio o prima domenica di giugno.^ Il Ministero della Pubblica Istruzione individua la data d’intesa con la Conferenza dei Presidenti delle Regioni e delle Province autonome.